Šta je između ostalog čovek?

Brbljiv ili ne, brbljiv je. Čovek ima užasavajuću potrebu da priča o sebi i svojim događajima makar ih već pričao po ko zna koji put. Ako mu i nestane događaja o kojima bi pričao, sklon je da pozajmi od drugih iskustva i da ih predstavi kao svoja.

Da bi drugima dao do znanja da se sa njim može iskusiti toliko toga po njemu dobrog.

Željnom ljubavi, čoveku je toliko stalo da se svidi da brblja dok se to ne desi. Kako se to ne dešava, jer ne voli najpre Sebe, čovek brblja do iznemoglosti.

Slušači su često meta brbljivaca, nekad u ulozi žrtve nekad u ulozi prolaznika. Žrtva su kad pristaju na slušanje koje im ne prija, kao prolaznici istinski umeju da saslušaju jer znaju da će vrlo brzo proći. Međutim, brbljivci ne žele da se dopadnu slušačima koliko brbljivcima, misleći da slušači nemaju vrednosti jer ne pričaju – u njihovom poimanju vrednost čoveka nalazi se u vrednostima koje čovek plasira kroz brbljanje o svojim nazovi iskustvima. Nazovi jer su iskustva takva samo izbrbljana a ne i doživljena.

Istinski doživljenim iskustvima dovoljan je samo doživljaj. Tu se ona završavaju, u doživljenom što je ‘sada’ za doživljaj. Bez prepričavanja, lamentiranja, foto pamćenja istinski doživljena iskustva imaju svoju punotu samo u svom ‘sada’.

Sva budućnost iskustava šou je za publiku – tada nestaje svaka veza sa iskustvom. Time se ono negira, čini nevažnim jer se šou može prilagoditi, prema publici izmeniti. Međutim, suštinski ono je najvažnije.

Jer menja, transformiše čoveka u novog, onakvog kakav nije bio do tada. Publiku ne zanima kakav je čovek nekad bio pa prema tome ni kakav je nakon iskustva; publiku ne zanima niti iskustvo. Publiku zanima šou.

Čoveka suštinski zanima slika o sebi samom koju je često nesposoban da kroji bez publike. Ili mu se ne dopada ona koju kroji bez publike. Jer lako je napraviti šou pa se dopasti pa umisliti da je dopadanje ljubav; nije lako biti dovoljan sam sebi.

Slušači su često dovoljni sami sebi mada je njihova slika sebe skrojena i od utiska da su drugačiji od onih kojima je potrebna publika – i slušačima je dakle potrebna da bi se doživeli kao slušači i time se razdvojili od brbljivaca.

Iskustvo je jedino samo sebi dovoljno dok ga čovek ne travestira u šou.

Ono može biti podeljeno i bez vatrometa i konfeta. Onda kada ga sagovornik razumeva ogolićenog.

Čovek jeste sam za sebe ali je i u odnosu na druge. Šta je čovek za sebe a šta čovek za druge?

Podelite ako rezonira sa vašim Bićem

Leave a Reply