Šta je anksioznost i kakav čovek je anksiozan čovek?

Šta je zapravo anksioznost?

Anksioznost možemo definisati kao stanje konstantne strepnje da će se nešto loše dogoditi. Osoba stalno očekuje neku opasnosti i ima osećaj da se neće moći zaštiti od te opasnosti ili da će teško podneti njene posledice. Anksioznost je signal da osoba više ne može da potiskuje osećanja koja je do tada potiskivala.

Osećanja koja osoba nastoji da kontroliše mogu biti: strah, tuga, bes, bespomoćnost i sl. Anksiozna osoba je stalno u stanju pripravnosti, stalno je na oprezu, misli da joj se sprema neka opasnost. Ljudi koji su anksiozni imaju pogrešno uverenje da je život opasan i da treba da se zaštite od neke opasnosti (koja uglavnom ne postoji). Anksioznost je zapravo posledica nagomilanog akumuliranog stresa u životu pojedinca.

anksioznost

 

Anksioznost se može javiti u raznim oblicima, kroz:

  • napade panike
  • sve vrste fobija (strah od visine, od paukova itd.)
  • preteranu brigu (generalizovana anksioznost)
  • strah od smrti i bolesti (zdravstvenu anksioznost)
  • opsesivno – konpulsivni poremećaj što su razni rituali koje osoba sprovodi da bi ublažila strah
  • socijalnu ansioznost (strah od javnog nastupa, stidljivost u komunikaciji)
  • nesanicu

 

Moje iskustvo

Od kako znam za sebe uvek sam bila samouvereno dete, puno vedrine, pozitivne energije i kreativnosti. Ali kako su godine prolazile to je polako bledelo a ja sam se osećala sve lošije, nesigurnije i uplašenije. U srednjoj školi sam počela da primećujem da ja više nisam ona vesela devojčica kakva sam navikla da budem. Pošto sam upala u najbolje odeljenje u Ekonomskoj školi u kojoj su velika većina bili vukovci – to je počelo malo da me plaši. Pomislila sam kako ja nisam dovoljno pametna i kako ne zaslužujem da budem tu gde jesam. Bez obzira na odličan uspeh u osnovnoj školi i odlično urađenom prijemnom ispitu, ja sam i dalje slepo verovala da nisam dovoljno dobra. Sećam se da sam imala samo jednu drugaricu sa kojom sam se družila i kojoj sam verovala, dok ostalima nisam dozvoljavala da mi priđu. Bila sam jako stidljiva, jedva da sam se čula. Svaki put kada bi me profesor prozvao preplavio bi me strah i srce bi počelo snažno da mi lupa. Često bih se zacrvenela u licu a potom osetila stid i neprijatnost kada bih morala nešto da kažem. Silno sam to želela da sakrijem kako drugi ne bi primetili kako se zapravo osećam. Kada bih završila sa izlaganjem, kritikovala bih sebe misleći kako sam se ponovo izblamirala. Sa ove tačke gledišta shvatam da to uopšte nije bilo tako strašno kako sam ja u tom trenutnku gledala na to.

 

anksioznost

Posle časova većina mojih vršnjaka bi nastavila druženje po kafićima dok sam ja jedva čekala da dođem kući i da ih više ne vidim. Osećala bih bes prema njima jer sam bila ubeđena da me posmatraju kao čudnu osobu. Kako se moje samopouzdanje smanjivalo ja sam se sve više povlačila u sebe. Dane sam provodila zatvorena u sobi, gledajući serije na intenetu. Užasavala su me porodična okupljanja, slave, rođendani, prostorije gde je veliki broj ljudi jer sam imala osećaj kao da svi gledaju u mene. Jedva sam čekala da se to sve završi i da što pre odem u svoju „sigurnu zonu“. Nikome nisam pričala šta osećam dok sam se iznutra kidala i tiho patila.

Zapravo nisam ni ja u tom trenutku bila skroz svesna šta mi se dešava. Ali sam primećivala da sam drugačija od većine, s tim što mi nije bilo jasno zašto se ponašam tako i silno sam želala da budem kao i svi ostali. Odbacila sam sve ljude iz svog života. Bila sam prazna iznutra, bez ikakvog smisla i volje da bilo šta promenim. Stanje se pogoršavalo a kulminiralo je kada sam počela u toku noći da se budim sa napadima panike. Jako bi mi lupalo srce, uspaničila bih se i ostajala bih bez vazduha a potom bih provela ostatak večeri budna plašeći se da zaspim misleći da se više nikada neću probuditi. To je bilo strašno iskustvo ali srećom nisam dozvolila da potraje dugo; odlučila sam nešto da uradim od svog života jer više nikuda nije vodio. I tada je nastao preokret, kada sam donela čvrstu odluku da želim da promenim svoj život na bolje.

anksioznost

Trenutak oslobađanja

Počela sam da da istražujem, da čitam knjige i tekstove o tome šta je zapravo smisao života, ko sam ja, kako funkcioniše naš um i naša podsvest. Svo to znanje mi je mnogo pomoglo i vratilo nadu i volju za životom. Upijala sam informacije, slušala videe, preispitivala sebe i svoje misli i posmatrala svoje ponašanje. Osvestila sam da su sve te neprijatne situacije kreirale moje negativne misli o sebi i da je potrebno da ih menjam.

Da bismo anksioznost izlečili:

  1. Prvo da znamo šta je anksioznost
  2. Potom da definišemo šta je uzrokovalo tu našu anksioznost, da shvatimo da su to programi (negativne emocije koje nismo ispoljili na vreme) koji su u našoj podsvesti i koji su tu još od našeg detinjstva. Svaki put kada bi nam roditelji rekli da nismo dovoljno dobri, kada bi nas kritikovali ili uslovljavali, ostao bi trag u nama i mi bi počeli stvarati sliku o sebi na osnovu tih priča.

Ali to nismo mi, to su samo emocije u nama koje traže da se ispolje, da se oslobode i iskažu. A mi smo ih potisnuli jer smo naučeni kako nije dobro da ispoljimo tugu, bes i druge emocije. I tako smo počeli te delove sebe da ne volimo i ignorišemo. A emocija je neutralna, nije ni loša ni dobra, ona samo želi našu pažnju i ništa više. Od silne želje da budemo savršeni negiramo tu tamnu stranu sebe i volimo sebe polovično ili nikako.

A zapravo treba samo da prihvatimo da smo nesavršeni i da nas upravo to čini autentičnima.

kako izlečiti anksioznost

Ubrzo nakon te spoznaje počela sam da prihvatam anksioznost. Da prihvatam sebe sa tim baš takvu kakva jesam. Shvatila sam da to nisam ja, da ja imam mnogo kvaliteta i da me sama anksioznost ne definiše. Ona je tu i dalje ali joj više ne dozvoljavam da me kontroliše. Ne dozvoljavam joj da me spreči da uživam u životu i druženju sa drugim ljudima. Svaki put kada bih ponovo osetila neprijatnost, nervozu ili strah rekla bih sebi: “Okej, sada osećam neprijatnost”, jer se tako distanciram od nje i ne dozvoljavam joj da me kontroliše, i još toj emociji koja bi izašla na površinu upućivala bih ljubav. Tako sam vremenom sve više prihvatala i zavolela sebe i svoje emocije. Jer problem nastaje kada te neprijatne emocije proglasimo našim neprijateljima i kada se borimo sa njima. Kada uspostavimo prijateljski odnos sa našim emocijama tada počinje transformacija. Tada spoznajemo svu našu lepotu kao ljudska bića, spoznajemo da smo ljubav, da smo nastali iz ljubavi i da je to naša prava priroda. A da su svi ti programi bili tu kako bi nam pomogli da dođemo do te ljubavi koja je uvek bila u nama i tada shvatamo da su sve te traume koje smo doživeli i prošlost koliko god bolna bila zapravo naši najveći blagoslovi i lekcije.

 

Podelite ako rezonira sa vašim Bićem

Leave a Reply