Samo za one koji još uvek traže posao koji ih ispunjava

Koliko znaš onih koji su od malih nogu, ili u mladosti, tačno znali šta hoće da rade, čime žele da se bave i koji su još pre svojih dvadesetih krenuli putem ostvarenja svojih snova? Verovatno ne mnogo njih, a i većinu od tih koje znaš zapravo ne poznaješ lično, nego preko medija ili prijatelja.

Koliko znaš onih koji su upisali fakultet jer su tačno znali da to što se izučava na određenom fakultetu zapravo jeste nešto što ih u potpunosti okupira i što bi želeli da rade celog života? A onda od tih, koliko je onih koji su zadovoljni znanjem koje su na fakultetu dobili i potom poslom koji su, u struci razume se, počeli da rade?

Ovih drugih ima vrlo verovatno više nego prvih, ali sve zajedno ima ih daleko, daleko manje nego onih koji ne pripadaju ni prvoj ni drugoj grupi. Tako je u tvom okruženju, u mom, tako pokazuju statistike svetske i domaće.

Šta se onda dešava sa tom najvećom skupinom ljudi u kojoj smo, ili smo bili, i ti i ja?

Školujemo se u pravcu nečega što nam je najbolje išlo na prethodnim stupnjevima školovanja, ili nešto što je najprofitabilnije, kako su nas roditelji i okolina ubedili, ili nešto što je aktuelno u našem društvu ili uopšte. Zatim nađemo neki posao koji nam izgleda kao da ćemo obavljati lako, pa ćemo imati dosta vremena za sebe, ili izgleda kao da je profitabilan odnosno aktuelan.

Kakav je u tom slučaju svaki naš radni dan?

U početku smo energični i zainteresovani za to što radimo jer je nešto novo za nas, očekujemo da će nam doneti velike benefite u životu ali nakon samo nekoliko meseci entuzijazam počinje da malaksava. Dolaze jutra kada u prvih deset minuta otvorenih očiju razmišljamo šta da smislimo kako ne bismo otišli na posao, ali nam ipak odgovornost ili strah ne dozvoljavaju da ostanemo u krevetu. Užurbano se oblačimo i pored garderobe, na sebe nanosimo još koji talog loših emocija. Dok još nismo došli na posao, posvađali smo se sa ukućanima, sa njih dvoje u saobraćaju odnosno u prevozu, sa radnicom u pekari koja je samo započela jutro kao i mi. Ipak, na poslu nije poželjno da iskazujemo svoje istinske emocije pa smo ljubazni i uljudni prema kolegama za koje mislimo da su potpuni idioti.

Naše Biće je bilo pretužno do trenutka dok je dolazilo na posao, ali je svoju tugu i bes slobodno izražavalo. Kada je došlo na posao i kada je potpuno ućutkano, poništeno, kada mu nije dozvoljeno da kaže ono što zaista oseća – tada smo naše Biće ranili i ono je na samrti do trenutka dok ga ne uvažimo. Uvažavamo ga tako što radimo ono što nas čini sretnim – šetnjom u parku, voženjem bajsa, zelenim smutijem i svim onim što najčešće ostavljamo za onaj tamo vikend.

Dakle pet od sedam dana provodimo u blagoj agoniji koju preživljavamo zahvaljujući ogromnoj količini hrane koju unesemo nakon radnog dana, vinom ili drugim alkoholnim pićem, lateima i makijatima uz paklu cigareta.

Radujemo se vikendu jer ćemo najzad raditi ono što nas ispunjava. Međutim, na pospremanje, pranje i peglanje, nabavku, plaćanje računa, kozmetičare i frizere ode jedan dan. Drugi provodimo sa drugima jer normalan život važi za onaj život u kojem imaš puno ljudi oko sebe. Čak i kada sve to uspemo da odradimo radnim danima posle posla, i kada budemo toliko ushićeni zbog vikenda jer ćemo najzad, posle ko zna koliko vremena moći da priuštimo sebi trenutke u kojima zaista, ali zaista uživamo, mi prosto nemamo snage. Mislimo da je to zbog meteoroloških promena, disbalansa hormona u ciklusu ali zapravo je zbog toga što naše Biće, više prosto nema snage – toliko ućutkivanja, toliko nedopuštanja da kaže svoja osećanja, da se izrazi, da živi onako kako mu se živi, da više nema snage da živi. Sklupčano je i sedi u ćošku. Žaba neće iskočiti iz lonca sa vrelom vodom ukoliko se voda u kojoj se nalazi polako zagreva; ako se pak stavi odmah u vrelu, odmah iskače. Tako i naše Biće u početku vrlo vrcavo ispoljava svoja nezadovoljstva ali nakon određenog vremena neuvažavanja njegovog postojanja, ono prosto ćuti i pati.

Onda počinjemo da smišljamo razloge za odsustvovanja sa posla, sastanke, bolovanja, trudnička. Kada se stvari rade iz pogrešnih razloga pogrešno se i odvijaju. Jedna za drugom nedaća se niže, ni jedan aspekt našeg života ne funkcioniše a mi mislimo da je to zato što smo manje pametni, nedovoljno lepi, rođeni u pogrešnom trenutku na pogrešnom mestu. Kad bismo samo nekako mogli da se dočepamo rada u prosveti, tamo čovek ima više vremena za sebe, mislimo se, ali verujte mi – kad stvari ne funkcionišu iznutra, sa aspekta našeg Bića, ni dobitak na lotou nije lek, a naročito rad u prosveti koji je na drugom, suprotnom kraju tog kanapa. Uostalom, pročitajte ovde priču o meni da vidite zbog čega znam sve ove detalje ovakvog načina života. Danas pišem iz perspektive onog ko je bio na tom naizgled beznadežnom mestu iako je spolja izgledalo kao mesto za poželeti, ko je spoznao vrednost svoga Bića odnosno vrednost Života kada se Biće uvaži i zbog toga napustio sve godinama građeno, da bi svoje Biće upoznao i utro mu put na kojem može da se izrazi onako kako ono želi. Šta sam za uzvrat dobila? Ispunjenost svakim aspektvom i momentom svog Života.

Zašto sve ovo pišem?

Kada se vratimo na početak teksta i na one dve skupine ljudi koji zapravo žive Život koji ih ispunjava, vidimo da su oni po mnogo čemu drugačiji od nas. Odnosno, pronalazimo toliko mnogo razloga zbog čega su oni uspeli a zbog čega mi ne možemo – porodica, mesto rođenja, fizičke predispozicije, sreća.

Najveća greška u tome je što ih posmatramo u trenutku u kojem oni, nakon mnogo boli zbog truda i nedaća zbog neuspeha, najzad ubiru plodove svog dugodugogodišnjeg rada. Mi takve uopšte ne vidimo kao neke koji su bili na samom početku, koji su znali i imali koliko i većina, koliko i prosek. Mi ih vidimo kao profesionalnce, kao uzore, kao velike face i čim sebe uporedimo sa takvima, pokrijemo se ušima i ne pomislimo narednih godinu dana da zaslužujemo nešto više od Života, a kamoli posao koji ispunjava naše Biće u potpunosti. Više o tom strahu od početničke slike sebe u svetu sam pisala u ovom tekstu pa pročitaj, vrlo otklanja mrenu sa očiju.

Druga velika greška na tvom putu da uopšte dozvoliš sebi da pomisliš da i ti možeš biti u skupini onih koji rade posao koji ispunjava Biće jeste okolina. Kolko puta ste čuli od roditelja da se okanete fiks ideja, lebdenja u oblacima, da se spustite na zemlju i da pobogu živite kao svi normalni ljudi? Kolko puta ste čuli da su ovi iz prve i druge skupine posebni ljudi koji se prosto rode kao takvi i to provale vrlo brzo a ako vi niste provalili sebe tako brzo onda prosto niste takvi već ste prosek? Taj generalni stav okoline prema Životu vrlo spretno potpomogne umiranje tvoga Bića i nestajanje tvojih sve ređih i ređih misli da i ti zaslužuješ posao koji te ispunjava, koji ćeš samim tim raditi kvalitetnije i uspešnije. Ali ono što takav stav ne može da ugasi jeste sve veći i veći osećaj praznine i besmislenosti koji osećaš. Više taj osećaj nije samo u vezi sa poslom nego i u vezi sa svim aspektima tvog Života. Čak i kad iskusiš nešto što bi trebalo da te usreći, zapravo se osećaš veoma mlako i neuzbuđeno.

Zato ja ovo pišem i radim to što radim.

Da ti kažem da je tvoj glas koji ti govori – da si vredna da radiš posao koji te zadovoljava, da si vredna da imaš porodicu koja te voli, da si vredna da sa osmehom pomisliš na svoju prethodnu nedelju, da si vredna da se s uzbuđenjem budiš, da si vredna da zarađuješ duplo više nego sad, da si vredna da uzmeš slobodan dan usred radne nedelje, da si vredna da odeš u šetnju parkom četvrtkom u 12 ili kad god ti se to radi – jedini glas koji je u pravu!

Pišem ti da ti kažem da je taj glas istinitiji i od glasa koji ti kaže da ti iz gomilu razloga to ne zaslužuješ, da je kasno, da nisi spremna da opet budeš početnica u nečemu, da si ti ipak samo prosek. Hoću da ti kažem da je glas koji je jedini u pravu istinitiji od glasova svih roditelja, strina i baba, drugarica i koleginica koji govore da treba da budeš zadovoljna sa onim što trenutno imaš jer mnogi nemaju ni to.

Hoću da znaš da su dokazi da je taj tvoj glas istinit – koji ti kaže da si vredna posla koji ispunjava tvoje Biće u potpunosti – ovaj tekst koji slavi moj način Života, a onda i Životi Lujze Hej, Dipaka Čopre, Stiv Džobsa, Vil Smita, Džim Kerija, Ane Bučević.

Zamisli da su svi oni poslušali strah od početka ili glas okoline?!

Znaš li da je Lujza Hej dve godine svakodnevno, nakon redovnog posla, slala svoje poruke drugima a da nije bilo nikakvog odgovora? Znaš li da je prvu knjižicu od oko 30 stranica odštampala u 1000 primeraka iako su joj savetovali da to uradi u 50?! Zamisli koliko bi svet bio drugačiji da nije verovala svom unutrašnjem glasu?! Ništa nije imala sem unutrašnjeg glasa jer su joj sve spoljašnje okolnosti ukazivale da ne zaslužuje ama baš ni malo sreće. Međutim, dozvolila je svojoj vrednosti da se iskaže.

Znaš li da je Dipak Čopra još u tridesetim godinama radio kao doktor u bolnici te da mu je određena doza alkohola i cigareta svakodnevno pomagala da pregrmi dan? Zamisli da nije pridavao važnosti znakovima koji su ga navodili na istraživanja Života van tela, za istraživanje duhovnog života, da je mislio da je kasno i da jedan doktor ne bi trebao da se bavi tričarijama!

Poznat je Džobsov govor u kojem govori da je jedina važna stvar na svetu da pratiš svoj unutrašnji poziv. Ovde ni ne mogu da tražim da zamisliš jer je nezamisliv svet bez Stiva Džobsa kao što je njemu bio, kad je prčkao nešto što ga loži u garaži sa drugarom, jer je verovao svom unutrašnjem glasu.

Vil Smit danas tvrdi da kad bi želeo da postane predsednik mogao bi, jer je potpuno siguran da ono što ti srce traži da radiš, kad radiš, daje stopostotna ostvarenja.

Želja Džima Kerija o kojoj vrlo javno komunicira je da svi budu poznati da vide koliko je to neispunjavajuće. A zapravo je ispunjavajući samo rad koji potiče iz tvog srca.

Za Slučaj Bučević svi znate – cura se vazdigla jer je sledila svoj unutrašnji poziv.

Ovo su samo oni koji su mi prvi pali na pamet, ali shvataš poentu. Ne dozvoli da te ućutkaju strahovi i okolina. Daj sebi šansu! Posveti se pozivu tvog srca, evo makar godinu dana. Šta je godinu dana naspram celog Života! Ali godinu dana veruj svakom ćelijom da ti zaslužuješ da radiš posao koji ispunjava tvoje Biće u potpunosti!

Ali koji je to posao?

Znam da u toj zoni nesigurnosti koje si priuštila svom Biću svo ovo vreme nije više lako iskristalisti šta je ono što te istinski i zaista raduje.

Nije bilo lako ni meni – pročitala si priču. Trebalo je iz takve pozicije kojoj se svi dive i na koju su svi ponosni, krenuti iz početka. A nisam imala vremena da imam nekoliko početaka. Htela sam što više da povećam šanse za dobar početak.

Nije bilo lako ni drugim autorima na mom sajtu – pročitaj njihove priče.

Kako da ohrabriš glas u tebi koji ti jasno govori šta je ono što ispunjava tvoje Biće u potpunosti, kako da mu veruješ ponovo kad nisi sigurna da on tebi još uvek veruje? Postoje neke cake.

Podelite ako rezonira sa vašim Bićem

Leave a Reply