Počeci istraživanja terapeutskog pisanja

Terapeutsko pisanje je u nauci poznata terapeutska metoda, konstituisana osamdesetih godina prošlog veka. To svakako ne znači da nije bila u upotrebi još odvajkada; bila je od vremena od kada postoji pismo.

No, sa procvatom nauke procvala je i psihologija, sa psihologijom psihoanaliza i mnoge metode kojima je cilj ozdravljenje psihe. Ozdravljenje ne mora da podrazumeva traumatsko oboljenje; oboljenje podrazumeva nepotpuno funkcionisanje psihe.

Terapeutsko pisanje, iako ne popularno koliko terapeutsko pričanje, ustanovio je Dr. James W. Pennebaker, univerzitetski profesor. Prva zvanična istraživanja započeo je 1983. godine  sa studentkinjom Sandrom Beall.

Međutim, tim istraživanjima prethodila su nezvanična istraživanja (koja se dešavaju svima nama samo neki manje neki više osluškuju, pa tako neki više neki manje znaju šta je njihovo životno istraživanje odnosno životni poziv kako se naziva, iako se najčešće taj termin odnosi na nešto što radimo a što nije nešto kroz šta sprovodimo svoj najveći talenat na unikatan način – jedino to bi trebalo nazivati “životni poziv”).

U jednoj od svojih knjiga na temu terapeutskog pisanja – “Opening up: the healing power of expressing emotions”, Pennebaker navodi tri događaja koja on vidi kao ključne smernice koje su ga odvele do zvaničnih istraživanja ove terapeutske metode.

Najpre, kada se našao prvi put u fakultetskoj učionici, studente je podelio u grupe sa zadatkom da komuniciraju o nevezanim događajima u cilju upoznavanja. Nekima je bio zadatak da pričaju, nekima da slušaju. Pričali su, kako opisuje, o svojim rodnim gradovima, porodicama, o prethodnom školovanju, šta vole a šta ne. Posle toga, u priči sa njima shvatio je koliko se bolje osećaju odnosno koliko se osećaju kao da pripadaju grupi oni koji su pričali, kao i to da je većina želela da priča a ne da sluša.

Zatim, drugi značajan događaj bio je krizna situacija između Pennebakera i njegove žene. Nakon tri godine braka počeli su da preispituju razloge zbog kojih su se našli uopšte u takvoj zajednici, što je, tada već, diplomiranog psihologa učinilo depresivnim. Godinu dana budio se uz prisustvo osećaja napora zbog preživljavanja još jednog takvog dana. Onda je osvanuo dan u kojem je krenuo da piše dnevnik, što je, najzad prouzrokovalo promene – najpre se osećao bolje a onda je   razgovarao sa ženom te rešio problem.

Treći važan događaj u njegovom životu desio se dana kada je izlečio svoju astmu povezavši je sa uticajem njegovih roditelja na njega. Došli su mu u posetu, on je uvideo simptome koje dugo nije i onog trenutka kada je shvatio šta je uzrok bolesti respiratornih organa, bolest je nestala.

Kada je, nakon tih događaja, spoznao šta je zapravo predmet njegovog istraživanja, uzbuđeno je o tome ispričao bratu, na njegovo uopšteno pitanje o novostima u životu Dr. Jamesa. Uzbuđenje nije delio i njegov brat postavivši mu sledeće pitanje – “Šta, proučavaćeš opštu poznatu činjenicu da ljudi osećaju olakšanje kada ispričaju svoje probleme?!”

Istraživač Pennebaker ne poriče opštost te činjenice ali, kako kaže, nemali broj modernih naučnih i nenaučnih pravac tvrdi kako, bez obzira na to šta nam se dešava u životu, treba da nabacimo osmeh na lice i tako praktično da negiramo negativne događaje. A ključ oslobađanja od bolnih događaja koja mogu da sežu do traumatskih, jeste u otpuštanju tih događaja. Dokle god ih zadržavamo na bilo koji način, opasna su po naše psihičko i fizičko zdravlje.

Ipak, u svojim radovima piše da metoda terapeutskog pisanja, kao fakat i sve ostale medote, nije isto funkcionalna za sve koji tu metodu upražnjavaju. Dakle, ima verovatno i onih kojima uopšte ne bi pomoglo. Ali i takvi treba da se uvere u to pre nego što pređu na metodu koja im najviše odgovara, jer pitanje je da li bi bez iskustva sa, za njih, manje fukcionalnom motodom, došli do one koja im najviše godi. Pennebaker funkcionalnost dokazuje, teorijski u istraživačkim radovima i u sopstvenoj praksi, u raznim slučajevima  – kada su u pitanju žrtve seksualnog zlostavljanja u mladosti, vijetnamskog rata, holokausta i drugim.

Naučna zajednica je bila skeptična prema rezultatima njegovih istraživanja. Ipak, bilo je onih van te zajednice koji su počeli da primenjuju terapeutsko pisanje i da ga šire na sve veći i veći auditorijum. Prva među takvima je Kathleen Adams, koja je i sama istraživala i upotrebljavala istraženo u praksi. Tako su teorija i praksa rasli zajedno, učeći jedna od druge.

Kathleed Adams je proučavala različite vrste terapeutskog pisanja, pri čemu ih je razvrstala, u odnosu na formu, u oko dvadeset različitih vrsta (pisanje pisama, dopunjavanje rečenica, odgovori na pitanja, ekspresivno pisanje itd.). Pri tome je ustanovila pravac od konkretnog do apstraktnog. Prema tome je onda podelila tipove ličnosti – kojima odgovara koja vrsta pisanja. Danas je osnivač “Instituta terapeutskog pisanja” gde se onlajn školuju i sertifikuju terapeuti, facilitatori i oni koji hoće sami sebi da pomognu koristeći metodu terapeutskog pisanja.

Bez obzira na skepsu u nauci, bilo je onih, i još uvek ima, koji uviđaju značaj ovakve terapeutske metode pa su istraživanja išla u raznim pravcima. U modernoj nauci se ide čak i do istraživanja terapeutskog pisanja preko interneta, pri čemu dokazuju da takav način može biti izuzetno značajan jer često potencijalni pacijenti imaju odbojnost od prisustva terapeuta.

Savremeni pravci za samootkrivanje oberučke su, ne samo prihvatili nego i nastavili sa istraživanjem ove metode. Čini se da je ekspresivno pisanje ili pisanje dnevnika u ovoj sferi najpopularnije od svih drugih vrsta.

Jedna od mnogih koja u svojim radionicama primenjuje taj terapeutski akt je Christina Baldwin, koja u svojoj knjizi “Life’s Companion: journal writing as a spiritual quest” opisuje pisanje dnevnika kao obavezan spiritualni čin ali i kao neophodan čin u toku svih ostalih spiritualnih činova (kakvi su meditacija, prihvatanje, opraštanje, otpuštanje itd.). Ona takođe objašnjava podrobno na koji način ona savetuje u svojoj praksi takav oblik pisanja.

Julia Cemeron je osmislila svoj alat – jutarnje stranice – koje oslobađaju kreativnost u onom ko ih piše ekspresivno, svakodnevno, na tri strane A4 formata. Na njenim radionicama pisanje se koristi i na druge načine, odgovarajući na pitanja i zadatke koje ona postavlja na nedeljnom nivou.

Velik je broj knjiga, radova, tekstova na ovu temu pisanih iz različitih uglova, više ili manje naučnih. Na srpskom jeziku i na jezicima zemalja bivše Jugoslavije tek po koji blog o terapeutskom pisanju. Ima nekih naznaka takve terapeutske prakse, iako ne sistematizovane i formalne na nivou na kojem je najpre u Sjedinjenim Američkim Državama.

Da li treba praviti nauku od nečega što je praktično imanentno našim svakodnevicama, neki bi se zapitali. Svakako da da, ukoliko će to pomoći makar jednom biću da se otkrije i slobodno ispoljava. Nekima su, i to mnogima, potrebne formalnosti da bi ispoljili suštinu. Zato formalnosti, uostalom, i postoje.

Podelite ako rezonira sa vašim Bićem

Leave a Reply